Razvoj svesti

Kada bi me neko pitao kako da započnem sa radom na sebi,sa razvojem svoje svesti,prva stanica na tom putu bi bila - OPROŠTAJ.

Jedna od definicija oproštaja - spremnost da se odreknemo prava na ogorčenje,negativnu procenu i ignorisanje osobe koja nas je neopravdano povredila,razvijajući pritom ono što osoba nije zaslužila - saosećanje,velikodušnost pa čak i ljubav.
Ono što objedinjuje ovu i mnoge druge definicije opraštanja jeste pozitivna unutrašnja,psihološka,promena koja se u osobi događa u odnosu na onoga ko se o nju ogrešio.

Opraštanje i Ego

Opraštanje znači da ste odustali od žaljenja i time otpustili tugu.Do toga prirodno dolazi jednom kad shvatite da žaljenje ne služi ničemu osim kako bi ojačalo lažno Ja.Opraštanje znači kako se ne opirete životu – da mu dopuštate da živi kroz vas.Druge su mogućnosti bol i patnja,jako ograničen protok životne energije,a u mnogim slučajevima i telesna bolest.Svoju pažnju,svesnost,usmerite na to da osetite emociju koja vas obuzima i proverite drži li se vaš um nekog obrasca žaljenja,kao što su okrivljavanje,samosažaljenje negodovanje,koji bi mogao hraniti tu emociju.Ako je tako,to znači da niste oprostili.

Neopraštanje je često usmereno prema drugoj osobi ili prema sebi,ali može biti usmereno i prema bilo kojoj situaciji ili stanju – prošlom,sadašnjem ili budućem – koje vaš um odbija prihvatiti.

Da,neopraštanje može biti usmereno čak i prema budućnosti.To je odbijanje uma da prihvati nesigurnost,da prihvati činjenicu što je budućnost potpuno izvan njegove vlasti.Neopraštanje je priroda uma,upravo kao što lažno Ja utemeljeno u umu,odnosno Ego,ne može preživeti bez borbe i sukoba.Ego je taj koji ne oprašta,to bi se trebalo razumeti.Ego se tako održava zahvaljujući zbirci emocionalnih uvređenosti.On nosi svoje lične ogrebotine i to su niti zahvaljujući kojima on postoji.

Ego aktivno sakuplja povrede i uvrede i čak i onda kada ga to vređa,jer bez tih povreda ego bi bio doslovno ništa.Prvi manevar Ega da izađe na kraj sa tom uvređenošću jeste da pokuša druge naterati da priznaju svoje greške.”Povredio si me – reci da ti je žao”.Ponekad ovo pomaže Egu da se privremeno oseća bolje,ali to ne može iskoreniti početni uzrok.I često se desi,ukoliko se osoba izvini,sledeći rezultat je da Ego počinje mrzeti. ”Znao sam da si mi to uradio,vidiš upravo si mi to priznao.”Temeljno raspoloženje Ega je "nikada ne oprosti – nikada ne zaboravi".

Zašto Ego ne pokušava je oprostiti - to bi značilo podrivanje samog njegovog postojanja.Oprostiti drugima uvrede,stvarne ili zamišljene,znači oslabiti granicu između sebe i drugih,rastopiti taj osjećaj odvojenosti između subjekta i objekta.I tako opraštanjem svesnost teži osloboditi se ega i njegovih uvređenosti i da se umesto toga vrati svedoku,Sopstvu,koje vidi i subjekt i objekt na isti način.
Kada volite nesebično vi ne prosudjujete druge,već imate Voljenu (Nesebičnu) Dobrotu i razumevanje.Vi šaljete blagoslove svima,pomažete da se oslobode od njihovoga umnoga neznanja,zaboravnosti i sebičnosti-ukratko,dopuštajući im da žive njihove živote i ispune njihovu karmu,kako oni smatraju da treba.Tako radeći,vi automatski blagoslovite vaš sklop um-duh sa opraštanjem,sa ciljem da budete humani.
Jeadan svestan vid opraštanja je i nereagovanje.Oprostiti znači prevideti ili preciznije prozreti – prozreti kroz Ego i time dopreti do zdravog razuma,koji je osnovni deo bića svakog čoveka.
Druga reč za odustajanje od reakcije je opraštanje.
Oprostiti znači stvarno videti,odnosno videti ono što je iza Ega,zdravu dušu koja je bit svakog ljudskog bića.Ego voli žaliti i zamerati ne samo drugim ljudima,nego i situacijama.I prema osobama i prema situacijama možete se odnositi na isti način: pretvarati ih u neprijatelje.Uvek se podrazumeva: ovo se ne bi trebalo događati,ne želim biti ovde,ne želim to raditi,prema meni se nepravedno postupa.

Opraštanje je način da se čovek oslobodi od svog malog Ja i da se seti svog pravog Sopstva.Um (Ego) ne može oprostiti.Samo vi to možete učiniti.Vi možete postati prisutni,ući u svoje biće ili Sopstvo,osetiti živo spokojstvo i duboku tišinu koji zrače iz Bića.Karakter ispunjen ljubavlju sadrži u sebi sve ljudske vrednosti.Ljubav je tada saosećanje,obzirnost,opraštanje, uzajamno poštovanje,nesebičnost i tolerancija.


Kada dolazi do opraštanja

Može se reći da do opraštanja dolazi kad je žrtva postala bolja,tj. unapredila svoja osećanja,svoje mišljenje i ponašanje - upravo zbog toga što joj se dogodilo.Na opraštanje se može gledati i kao na promenu u motivaciji: osoba postaje sve manje željna osvete i izbegavanja onog koji jepovredio,a istovremeno joj se povećava nivo dobrih namera.

To je ispunjavajuće iskustvo - posebno kad je teško oprostiti i kad ne možemo odmah prihvatiti da je opraštanje prava stvar koju trebamo učiniti.Osveta zna biti slatka,a okretanje i drugog obraza ne mora značiti da i po njemu nećemo dobiti.Znajući sve to,čovek zaista mora biti jak da oprosti,da pruži drugu šansu,da bude milosrdan.Psihološkim  terminom rečeno, to mora biti stabilna crta njegove ličnosti.

Postoje društveni rituali kojima se opraštanje i milosrđe potiču.Od malena potičemo decu da  nakon svađe pruže ruke,da traže oproštaj i da ga znaju primiti.Uopšteno se čini da ljudi cene ove osobine više nego što ih sami iskazuju.U odnosu na druge vrline,ove su ipak retke.Tome pridonosi shvatanje kako je traženje oproštaja i iskazivanje milosrđa tek neobavezna opcija: možeš,ali baš i ne moraš.

Kako izgleda proces opraštanja? Uzmimo primer da se opraštanje odvija u četiri faze.

1. Faza razotkrivanja
2. Faza odluke
3. Radna faza
4. Faza traženja smisla

U fazi razotkrivanja osoba istražuje negativan uticaj koji na njen život ima hroničan osećaj ogorčenosti,ljutnje i mržnje.Drugim rečima postajemo svesni da od negativnih osećaja prema drugoj osobi ima više štete nego koristi.

U fazi odluke odlučujemo da ćemo oprostiti. To se naravno neće dogoditi istog dana ili već sutra,ali je taj trenutak odluke početak nečeg novog.

U trećoj, tzv. radnoj fazi osoba pokušava oprostiti gledajući na događaj drugim očima,prihvata povređenost i pokušava shvatiti zašto je druga osoba to učinila.

 I na kraju u zadnjoj fazi pokušavamo otkriti dublji smisao ili značenje kao rezultat situacije kroz koju smo prošli.

Umeti  oprostiti  drugom za ranu koju nam je naneo predstavlja najveću vrlinu ljudske svesti. 

Ali olako se odričemo dobre volje da se naoružamo takvom vrlinom.Osveta nam izgleda mnogo slađa.Ako se ne svetimo,ipak u  intimnosti svoje duše nosimo ogorčenost i odbojnost  prema onom ko nam je naneo bol.Ogorčenost i odbojnost je drugi vid nepraštanja.U osveti mi kažnjavamo neku osobu za prouzrokovani bol,a u ogorčenju mi kažnjavamo sebe zbog toga što smo dozvolili nekome da budemo povređeni.Nije dobro svetiti se ili kažnjavati druge,ali nije dobro ni kažnjavati sebe.Najmudriji ljudi su govorili – Ko tebe kamenom,ti njega hlebom.Ovaj savet izaziva takav refleks neslaganja kod najvećeg broja ljudi,da ništa ne znači pozivanje na najveće autoritete mudrosti.Deluje apstraktno,neverovatno,čak se doživljava kao provokacija i svrstavanje na stranu neprijatelja.

Osveta,sa svim svojim posledicama,kao druga strana medalje nepraštanja,nije ono najgore što nam se može desiti.Intimno nepraštanje koje se van naše duše ne vidi,ali traje u nama,ima pogubne posledice na zdravlje čoveka.Ono je kao rđa  koja se taloži na metalu i polako neosetno sa vremenom osvaja deo po deo zdravog materijala.Obično ima formu razočaranosti ili ogorčenja u intimnosti duše,a često je sakriveno i od same ličnosti.Znači,nepraštanje nije samo pogubno za naše spoljnje odnose,nego i za unutrašnje stanje duha.
Nepraštanje u formi razočaranosti i ogorčenosti vrlo često dovodi do,po život opasnog fizičkog razboljevanja.Od svih oblika nepraštanja  najpogubniji je nepraštanje samom sebi.Nekako uspemo drugom da oprostimo ili makar nemamo žar za osvetom,ali zato ne opraštamo samim sebi sve svoje nesavršenosti.Nepraštanje sebi proističe iz osećaja krivice zbog pogrešnih postupaka ili prema drugim ljudima ili zbog pogrešnog odnosa prema svojim željama i očekivanjima.Iako se najčešće dešava da pogrešno postupama nenamerno i neznajući kakve će posledice iz toga proizaći,svejedno osećamo se krivim i kažnjavamo sebe upornim prekorevanjem i omalovažavanjem svoga bića.
Tako se stvara zatvoreni krug: uradimo nešto što nem se lično ne dopada,osudimo sebe,nahranimo sebe novim osećajem bezvrednosti,a to naše inferiorno Ja proizvodi nove neuspehe i promašaje. Drugima nekako uspemo da oprostimo,ali najteže je sebi oprostiti.Nemama nam drugog puta.Ili ćemo sebi oprostiti ili ćemo se udaviti u moru inferiornosti.Ne vredi čekati da nam neko drugi potvrdi da smo dostojni ljubavi i poštovanja.

Pomirite se sa time da ste jedinstvena kreacija u prirodi i prihvatite svoje svakodnevno  Ja  kao polaznu osnovu za otkrivanje svoga istinskog Ja.I odrecite se svoga idealnog Ja.Ono vas dovodi u poziciju nepraštanja sebi i drugima.Idealno Ja je koprena koja vas odvaja od života,sebe i drugih ljudi.Obratite pažnju na reči – "pomirite se" i "odrecite se".To je ono što je naš veliki učitelj govorio ljudima: "Pokajte se!"

Kada ne praštate vi ste daleko od vrline ljubavi.Doduše,i kada opraštate vi pokazujete da prethodno niste ni voleli.Čovek sav ispunjen vrlinom ljubavi nikad ne može doći u poziciju da oprašta,jer nikad prethodno nije osudio ili zamerio.Ipak je bolje i oprostiti nego mučiti sebe stidom i grižom savesti.To je mnogo lakše reći nego uraditi.Opraštanje nije voljni čin u smislu, duboko udahnete vazduh, napnete se i…. oprostite.Niko voljom,ni zaklinjanjem nije uspeo da oprosti. 

Opraštanje  se  dešava  kao duboki čin razumevanja sebe,drugih ljudi i naših odnosa.  

Ako ne razumete svoje kontradiktorno,mozaik Ja,ne možete oprostiti sebi.Ako ne razumete potrebe ljudi koje su sve za poštovanje i saosećanje,ne možete oprostiti drugima.Svaki konflikt je prividno konflikt među ljudima.Neprolazna je istina da postoji samo konflikt prema samom sebi: ako nekog ne volim,to je moj problem.Ako mene neko ne voli,to je moj problem.Ne možete naterati ljude da misle,osećaju i da se ponašaju prema vašim željama i očekivanjima.


„Raj i pakao postoje samo u našim srcima.Naša nas misao može odvesti u nebesko blaženstvo,ali i paklene muke.“

Ako smo napadnuti,u smislu emocionalno povređeni, razočarani,ogorčeni,besni,omalovaženi,ismejani ili na neki drugi način obezvređeni to znači da je neprijateljska namera pala na pogodno tle.Jeste da me je neko pokušao diskvalifikovati,ali ja sam se osećam inferiornim,neuspešnim ili jadnim.Neko me je samo podsetio kakav sam zauzeo odnos prema samom sebi.Tuđa,zlonamerna strela je samo isprovocirala staru ranu nesamopoštovanja koja ponovo počinje da flisuje.
Sa neopraštanjem upadamo u zatvoreni krug misli,emocija i ponašanja koje nas drže u tom stanju koje nam se ne sviđa.Misli da nećemo nikada moći oprostiti nam stvaraju negativne emocije,negativne emocije moramo nekako kanalisati pa se osećamo ili ponašamo loše,a onda moramo objasniti zašto se loše osećamo pa objašnjavamo da je to zato jer nećemo moći nikad oprostiti,pa sve ispočetka.
Sa načinom postavljanja sami biramo koliko ćemo od života napraviti pakao neopraštanja.Ako osoba krene iz pozicije „To je njegova glupost,njegova odluka,njegov svet… On ne zna drugačije… On nije kriv što nije spoznao/naučio… I zato je to napravio.“ ili ako krene iz pozicije „Ja sam povređen, ja sam u depresiji… nikad mu neću moći oprostiti.. ostat ću jadan do kraja života,nikad mi više život neće biti isti… nikada više ništa neće biti isto i nikada neću moći biti sretan.“ Hoće li ta priča završiti s istim ishodom u nekoj daljnjoj budućnosti?Ja verujem da neće.To kretanje ne mora biti odmah, može biti i kasnije,zaista nije bitno kad.Naravno da ponekad mora proći neko vreme potrebno da se sredimo,da odžalujemo i sl.Ovde je reč o našem postavljanju prema nečemu,prema osobi,prema događaju,koliko i kako naš način postavljanja utiče na naš mir i naše stanje.

"Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povredio."


Još jedna definicija opraštanja - odustajanje od ljutnje na koju imate prava,pri čemu nudite osobi koja vas je povredila prijateljski stav na koji ona nema prava. 

Oprostiti nekome nije isto što i pomiriti se sa njim.Oprostiti nekome nepravdu koju nam je naneo znači pomiriti se sa time što se dogodilo i ostaviti za sobom sva osećanja koja su sa time povezana.Bilo da se radi o prevari od strane bračnog partnera,izdaji na poslu ili od strane prijatelja,sposobnost da se oprosti je neophodna kako bi se život mogao nastaviti bez ogorčenosti.Ovakvo svesno oslobađanje od neprijatnih osećanja zapravo je sposobnost koja se ne razvija lako i koja podrazumeva niz karakteristika koje osoba treba da poseduje kako bio opraštanje bilo potpuno i iskreno.Ipak,ovo je i veoma korisna i lekovita sposobnost jer bez nje osoba ostaje u začaranom krugu traženja krivca,isterivanja pravde i nagomilavanja negativnih osećanja koja više nego ikome drugome štete njoj samoj.

Kako zadržavanje besa i ogorčenosti može izazvati dodatno produbljivanje i inače loše situacijie i stvaranje dodatnih problema,za svakoga ko je ikada iskusio nepravdu i bio nečija žrtva od ključne važnosti za sopstveno zdravlje može biti sposobnost opraštanja i nastavljanja sa svojim životom.Često ljudi koji dolaze na psihoterapiju sa različitim problemima na kraju otkrivaju da je njihov uzrok zapravo u tome što nisu uspeli da oproste neke davne nepravde koje su im nanete.Nije redak slučaj da su te nepravde čak i zaboravljene,ali bol koji su izazvale još uvek iz podsvesti upravlja životom te osobe.Tada je potrebno oživljavanje davnih događaja kako bi ih osoba ponovo doživela i konačno uspela da oprosti.

Isterivanje pravde

Nekima,koji su ovu sposobnost razvili,opraštanje nije problem,ali isto tako postoje i oni koji se ponose svojom nesposobnošću da oproste.To su ljudi od kojih se često može čuti da “daju samo jednu šansu” ili da “nikad ne zaboravaljaju nepravdu i bol koji su im naneti”.Ne želeći da oproste,oni se grčevito drže bola i ljutnje i odbijaju da zaborave neprijatna iskustva. Trpljenje svih ovih negativnh osećanja koja zadržavaju u sebi je po njima cena isterivanja pravde.Problem je što se često ova cena ne isplati jer se pravda može dostići i bez gušenja sebe neprijatnim osećanjima.Zapravo je pravda mnogo dostižnija kada se za nju čovek bori hladne glave,racionalnim argumentima,a ne uz preplavljenost emocijama.Isterivanje pravde i traženje naknade štete su procesi koji se odvijaju na interpersonalnom polju i zahtevaju komunikaciju i razumevanje,te samim tim što je osoba koja je u njih uključena racionalnija i oslobođenija afekata,to će i pravda pre biti zadovoljena.Kada neko juri za pravdom ispunjen afektima,kako se često kaže,pre srcem nego glavom,on će pre tražiti osvetu nego pravdu.Upravo je uočavanje razlike između ovih pojmova od ključnog značaja i za razumevanje praštanja.Osvetiti se nekome vraćajući mu bol istom merom nije jedini put za uspostvljanje pravde.Uzvratiti nepravdom na nepravdu ne rađa pravdu već samo onome koji se sveti pomaže da se na neko vreme oslobodi negativnih osećanja.Ali,mnogo zdraviji i trajniji način za oslobađanje od ovih osećanja je praštanje.Vidimo da je želja za osvetom zapravo posledica nesposobnosti praštanja.

”Mogu oprostiti,ali ne mogu i zaboraviti’,je drugi način da kažete - ne mogu oprostiti. ” 

H.V. Bičer

To da li će osoba želeti da oprosti ili da se osveti pre svega zavisi od odluke koju mora doneti sama ispitujući svoje vrednosti i stavove,pa na kraju i kapacitete za pomirenje sa realnošću. Svako ko je ikada bio povređen bio je u situaciji kada je trebalo odlučiti hoće li oprostiti onome ko ga je povredio ili će,ipak,nastaviti da živi sa tim neprijatnim isustvom zadržavajući ljutnju i ogorčenost u sebi.Ovo je vrsta odluke u kojoj nema srednjih rešenja ili polovičnih odgovora.Ili ćemo oprostiti ili nećemo.Zato je od krucijalnog značaja biti svestan posledica svake od opcija kao i onoga što je potrebno da osoba u sebi razvija kako bi uopšte imala ovu mogućnost izbora.

Oproštaj i pomirenje

Oproštaj mnogima može predstavljati problem samo zbog toga što pogrešno određuju njegov smisao.Često se oproštaj poistovećuje sa pomirenjem,a zapravo je pomirenje veoma širi pojam čiji je jedan deo i oproštaj.Pomirenje uključuje saradnju obe strane,izvinjenje za učinjeno sa jedne strane,prihvatanje tog izvinjenja i opraštanje sa druge strane.Međutim,nisu retke situacije u kojima čak i kada je očigledno da nam je neko učinio nepravdu,ne dobijamo izvinjenje niti razumevanje.To ipak ne znači da sa tom osobom moramo ostati doživotni neprijatelji.Ono što je moguće učiniti u takvim situacijama jeste objasniti sebi razloge konflikta i potruditi se da što bolje razumemo suprotnu stranu kako bismo u sebi tu priču priveli kraju i mogli da nastavimo dalje bez ozlojeđenosti.Kada se potrudimo da razumemo onoga ko nam je naneo bol i nepravdu,nakon toga možemo i doneti odluku da li ga još uvek želimo u svom okruženju.Nije nemoguće shvatiti dela druge osobe,oprostiti,ali se i ne pomiriti sa njom.

Praštanje jeste deo pomirenja,ali to ne znači i da pomirenje mora biti deo praštanja.Za opraštanje je od ključnog značaja razumevanje druge strane.Psihološka definicija opraštanja jeste odbijanje da povredimo onoga ko je nas povredio.Ovo odbijanje se ne odnosi samo na bukvalno povređivanje,već i na svako svođenje računa,osvetu pa čak i pokušaje da se drugi ubedi argumentima i kroz raspravu u to da je pogrešio.

Kada je pravo vreme za oproštaj?

Postoji jedan veoma bitan faktor koji utiče na mogućnost opraštanja.To je vreme.Ma koliko mislili da je vredno i potrebno oprostiti štetu koja nam je nanešena,za to nećemo biti sposobni dok ne prođe određeno vreme i ne osetimo da smo za to zaista spremni.Oprost počinje odlukom koja dolazi iz glave,ali nikako ne može biti potpun ukoliko emotivno osoba za to još uvek nije spremna.Najveća greška koju ljudi čine nakon toga što su bili žrtve jeste verovanje da samo odlučivanjem da žele da oproste to zaista i mogu da učine.

Na vratima kojima zatvaraš prošlost,

stoji samo jedna reč: oproštenje.

Prvi korak: oproštenje.

Najlepši dar.

P. Bosmans

Psihopatologija opraštanja

Šta znači “oprostiti”?

Fantazija o opraštanju,isto kao i fantazija o osveti,često postaje surova muka jer običnim ljudima ne polazi za rukom da dosegnu do nivoa na kom bi bili sposobni da oproste. Narodna mudrost kaže da je praštanje sveto.Ali i sveto praštanje,u najvećem broju religija,nije bezuslovno.Pravi oproštaj ne može biti zagarantovan dok pojedinac ne potraži i ne prođe kroz priznanje,kajanje i restituciju.

Želja za osvetom mora biti prepoznata,a zasluga za štetu nanesenu objektima (ljudima kojima je šteta naneta) mora biti prihvaćena.Da bi nam bilo oprošteno moramo da prihvatimo loše elemente naše prirode,ali je neophodno da imamo dovoljno pozitivnih osećanja kako bismo osećali žaljenje i želju da popravimo štetu.

Valjalo bi napraviti sponu između opraštanja i zaboravljanja.Oprostiti nije isto što i zaboraviti.Zaboravljanje traumatičnog događaja,posebno u ranim fazama žaljenja,ukazuje na odbrambeno krivotvorenje unutrašnje i spoljašnje realnosti.Kada dobijemo oproštaj prestajemo da budemo preokupirani bolnim događajem.Međutim,iako je emocionalni doživljaj umanjen,sećanje na taj događaj ostaje na predsvesnom nivou i služi kao potencijalni signal Egu kada postoji mogućnost da se desi sličan događaj.Takodje treba napraviti razliku između dinamike dobijanja i traženja oproštaja.Prva je povezana sa žaljenjem traumatičnog događaja,a druga s pojavom krivice povodom sopstvenog neprijateljstva.

Dobijanje oproštaja

Kada pričamo o opraštanju direktno smo upućeni na psihologiju osobe koja ima šta da oprosti (u stvarnoj ili unutrašnjoj realnosti,ili u obe) – takoreći,u pitanju je neka trauma,neistina ili nepravda.Takođe smo suočeni s prestupnikom kome treba oprostiti.Da bismo razumeli opraštanje,moramo uzeti u obzir žrtvu,počinitelja i traumatični događaj koji je prestupnik počinio.Uvek se suočavamo s ovim elementima i to bilo da se radi o kliničkoj ili sociopolitičkoj situaciji.

I u kliničkim i u društvenim okolnostima u odraslom životu,tri su bitna faktora za razumevanje puta od trumatizacije do opraštanja: osveta,reparacija (popravljanje štete) i ponovno razmatranje.Iako se smatra politički nekorektnom,neka vrsta osvete je,zapravo,dobra za žrtvu.Osveta vraća osećaj vladanja situacijom i poboljšava samopoštovanje.U realnosti ili u fantaziji,osveta dozvoljava žrtvi da oseti sadističko zadovoljtvo i preraspoređuje odnos libida (ljubavi) i agresije u odnosu s nekom važnom osobom od koje je pretrpela izvesnu povredu.Nakon osvete,žrtva više nije nevina,a počinitelj nedela nije jedini okrutan; obe strane su i nanele i doživele bol.Ovakva promena stvara pozadinu za saosećanje s “neprijateljem” i,samim tim,umanjuje mržnju.Opraštanje nastupa nakon toga.

Sledeći faktor koji olakšava opraštanje je reparacija (potreba da se počinjena šteta popravi).Da bi se osoba oporavila od štete koja joj je nanesena,veoma je bitno da “počinitelj” prizna da je naneo štetu.Priznanje poništava destruktivne posledice.Ako povredimo nekog,a onda dovodimo u pitanje njegovo viđenje povrede,činimo duplu štetu, veliki napad.Priznanje da je šteta naneta poboljšava testiranje realnosti i olakšava žaljenje.Priznanje,dalje,ukazuje da počinitelj pokazuje znakove žaljenja,izvinjenja i nudi da emotivno i/ili materijalno popravi štetu.To potvrđuje realnost žrtvinog bola i lek je za ranu.

Primljeno izvinjenje (i reparacija) poboljšava pecepciju žrtvinog Ega (“Bio sam u pravu kada sam opazio da nešto nije u redu”).Izvinjenje dozvoljava žrtvi da preuzme aktivnu ulogu u odlučivanju da li će,ili neće,oprostiti,što poboljšava samopoštovanje koje olakšava proces žaljenja.

Traženje oproštaja

Želja da mu bude oprošteno ukazuje da je subjekat postao svestan štete koju je počinio.Takodje ukazuje da je šteta dovoljno bitna za počinitelja da je on poželeo da je popravi.Traženje oproštaja,zato,proizilazi iz kapaciteta za kajanje i iz  saosećanja sa “žrtvom”.

Psihopatološki elementi u tražanju i primanju oproštaja                                                

“Lako ćemo oprostiti detetu koje se boji mraka.Stvarna tragedija su ljudi koji se boje svetla.” 

Platon

Prepoznato je nekoliko problema u sposobnosti da se da ili primi oproštaj:

- Neki ljudi nemaju sposobnost da oproste.Ostaju kivni mesecima,godima a,ponekada,celog života.Postaju gunđala i prepuštaju se hroničnoj mržnji,iako ne moraju da budu otvoreno osvetoljubivi.Dijagnostički posmatrano,ova grupa uključuje ozbiljne poremećaje ličnosti,posebno paranoidni,ozbiljni antisocijalni i maligni narcistički poremećaj ličnosti.Kada otvoreno žele da se osvete,ove osobe su destruktivne bez granica.

- Ima pojedinaca koji prerano opraštaju - tu uglavnom ubrajamo opsesivne neurotičare.Oni preterano brzo opraštaju drugima,jer bi u suprotnom morali da se suoče sa osećanjima povređenosti i besa.

- Postoje i oni koji su skloni preteranom opraštanju – preterano opraštanje nalazimo kod mazohističnih osoba. One ponavljano opraštaju nepravde svojim mučiteljima i izgledaju kao da nikada ne uče iz iskustva.Žive u stanju zavisnosti sa sadistima ili osobama koje lako mogu postati sadisti,ponavljano im se potčinjavaju i tolerišu poniženja i mučenje.Stanja međuzavisnosti u partnerskim vezama ilustruju mazohističku dimenziju preteranog opraštanja.Zavisnici od psihoaktivnih supstanci se ponašaju autodestruktivno u nadi da će droga na magičan način rešiti intrapsihičke problem.Analogno tome,zavisni partner ostaje beskrajno optimističan u pogledu mučne veze u kojoj se nalazi i nada se da će svojim preteranim opraštanjem popraviti tu vezu.

- Pseudoopraštanje - ovoj psihopatološkoj grupi pripadaju osobe koje lažno opraštaju.Na površini izgledaju kao da su oprostile neprijatelju,ali u unutrašnjosti nastavljaju da prigovaraju i nesposobne su da otuguju.Pojedinci iz ove grupe se služe mehanizmom cepanja,nakon kog jednim delom uspevaju da prihvate realnost i prevaziđu povrede i nepravde,dok u drugom,psihopatološkom delu zadržavaju  fantazije o ličnoj svemoći u kojima su u stanju da ponište povrede iz prošlosti.Daljim korišćenjem mehanizma cepanja,ovaj drugi deo s jedne strane veruje da lepi dani koji su postojali pre povrede,zapravo,mogu da se vrate,dok s druge stane,bezobzirno i osvetnički napadaju pretpostavljenog počinitelja nedela.Pored toga,ove osobe imaju naglašeno antistocijalno ponašanje u kom pseudoopraštanje izranja iz laganja koje se proračunato koristi kao strategija.Staljinova opaska da je “osveta jelo koje je najbolje kad je posluženo hladno” i savet koji je Kenedi da svom sinu “da ne treba da se ljuti,već da se osveti” oslikavaju oblike pseudoopraštanja.

- Postoje i osobe koje su spremne do beskraja da traže (iznuđuju) oproštaj – pojedine osobe se beskrajno izvinjavaju za obične i svakodnevne greške.Takve osobe nose težak teret nesvesne krivice.Preterano izvinjavanje ih ne oslobađa zabranjenih i moralno neispravnih hostilnih i seksualnih želja koje se nalaze u njihovoj podsvesti.Dodatno,čin preteranog traženja da im bude oprošteno sam po sebi može imati agresivne ciljeve i služiti kao skriveni mehanizam pražnjenja seksualnih impulsa.

- Ima i onih koji su neposobni da prihvate oproštaj – u veoma bliskoj vezi sa osobama koje se preterano izvinjavaju su osobe koje ostaju progonjene mesecima i godinama,i to uprkos činjenici da su im drugi oprostili. Izgledaju nesposobne da private izvinjenje i muče se sa osećanjima krivice,depresivnosti i proganjajućom savešću.Ovaj fenomen je lepo ilustrovan u Čehovljevom delu “Činovnikova smrt”.Ruski službenik  ceo život štedi kako bi došao do skupih mesta u boljševičkoj operi,da bi tamo kinuo i razmazao svoj nazalni sekret po čoveku koji sedi ispred njega.Izvinjava se i biva mu oprošteno.Međutim,nije sposoban da se smiri i osećanje krivice ga tera da se ponavljano izvinjava.Čovek mu oprosti svaki put kad se ovaj izvini,mada sa svakim novim izvinjenjem čovek biva sve iznerviraniji.Službenik mu šalje pisma,posećuje ga na poslu kako bi samo još jedanput zatražio oproštaj.Najzad,čovek postaje toliko besan da ga izbacuje iz svoje kancelarije.Te večeri službenik odlazi kući,seda na kauč u svojoj dnevnoj sobi i umire.

Očigledno je da nesvesna krivica igra veliku ulogu u životima ovakvih osoba.Razmatrajući ovakve osobe,možemo ih opisati kao osobe “brutalne savesti i mazohističkih težnji”.

- Postoje i pojedinci koji nemaju sposobnost da zatraže oproštaj - osobe kojima nedostaje saosećajnost često ne traže oproštaj.Izgledaju kao da zaboravljaju nepravde i povrede koje su izazvale.Takav zaborav je često proizvod ozbiljnih deficita u savesti,nedostatka ljubavi prema drugima i nesposobnosti da se zažali.U drugim slučajevima može biti posledica upornog poricanja sopstvenih mana.Takvo poricanje se postiže zahvaljujući paranoidnim anksioznostima (strahom da će osoba biti jako osramoćena ukoliko se izvini) i služi očuvanju samopoštovanja.Antisocijalne i narcistične osobe sklone su ovakvim ponašanjima.

Neravnoteža između opraštanja drugima i sebi

Za kraj ove analize možemo da sumiramo poremećaje u sposobnosti da se primi oproštaj ili ponudi izvinjenje.Radi se o neravnoteži između opraštanja drugima i sebi.

Psihopatologija je,takođe,očigledna kada postoji veliki rascep između mogućnosti da se izbalansira opraštanje drugima i samom sebi.

Narcistične,paranoidne i antisocijalne osobe su spremne da se oslobode svake odgovornosti za štetu koju su počinile.One ili poriču ili opravdavaju svoja nedela.Lako opraštaju sebi,ali ne i drugima.

Mazohistične osobe su sklone da urade suprotnu stvar.Zatvaraju oči pred nedelima koja su im počinjena i ostaju posvećene svojim mučiteljima.Opraštaju drugima,dok same sebe beskrajno kažnjavaju.

Religijski osvrt na opraštanje

“Grešiti je ljudski,opraštati božanski.”

Želiš li nekog čoveka promeniti,popraviti,pomoći mu da se izleči,tada mu najpre oprosti.Time ga stavljaš u Božje ruke i tada ga Bog leči,ozdravlja,popravlja i vraća natrag isceljenoga.Želiš li da te Bog učini boljim,znaj oprostiti samom sebi.

Oprostiti znači sačuvati sebe od zla,mržnje,od samorazaranja i sopstvenog pakla.Oprostiti znači ostati zdrav,ne dopustiti da te neprijatelj i duhovno uništi,kao osobu,znači omogućiti pravdi da ti vrati ono što ti je razoreno,da ti izleči ranu koju ti je uvreda nanela.

Opraštanje je verovanje u dobro,a neverovanje da se mržnjom može uništiti mržnja,neverovanje da se uvredom može ukloniti uvreda,da se bolešću može spasiti zdravlje.Pravda nije u tome da se za zapaljenu kuću neprijatelju osvetnički zapali njegova kuća,nego u tome da ga se prisili da ti on napravi ili plati novu kuću. Nepraštanje je paljenje neprijateljeve kuće,tako da obojica postajete beskućnici.Opraštanjem dajemo slobodu Bogu u sebi da on za nas sve čini.Oproštenjem ujedno neprijatelju vežemo ruke da nam više ne može činiti zlo. Opraštanje je najveća "osveta" neprijatelju.Oprostiti nekome znači uzeti najjače oružje protiv njega,a to je sam Bog.

“Ne postoji sladja osveta nego što je opraštanje.” 

Dž. Bilings

Opraštajući zapravo lečimo sebe i druge,popravljamo sebe i društvo.Opraštanje znači svetost Božju videti u svakom čoveku.Ne oprostiti znači odlučiti se za patnju.Da bi bili sretni samo se treba odreći svojih prosudjivanja.Naši bi odnosi bili smireniji kad bismo prestali drugima govoriti kako treba živeti i umesto toga ...početi pružati LJUBAV i OPRAŠTANJE.

Pod kojim uslovom i kako nama Bog oprašta? 

1.  Kao prvo: čim spoznamo da smo grešili protiv sebe ili nekoga drugoga moramo se odmah izvinuti.Iskreno.
2.  Kao drugo: (ako je ikako moguće) nadoknaditi "štetu".Kako to izgleda?Recimo,ako sam rekao nekome nešto ružno - ta osoba je tužna ili ogorčena jedan dan.Možda čak i više nego što mi možemo zamisliti.E tu se "šteta" može nadoknaditi,tako što ćemo tu osobu najmanje jedan dan usrećiti,oraspoložiti sa iznenadjenjem,ili u nečemu pomoći,jednostavno učiniti nešto za tu osobu,ili ili ili... ali sve zavisi o čemu i kome se radi i kakva je "šteta" koju smo naneli. 
3.  Kao treće: VIŠE NE GREŠITI,tj. više ne činiti istu glupost.

Kad učinimo te tri stvari,to je onda skrušeno pokajanje,i nama Sveti Otac Nebeski oprosti naše greške,I NE MISLI VIŠE NA NJIH!!! Kad Bog oprašta,tako možemo i mi.

Kada sebi oprostimo,onda nam puno lakše pada drugima da oprostimo.Onda je drugima oprostiti kao sitnica. 

Drugima možemo oprostiti tako što im pružimo priliku da se izvinu i da nam "nadoknade štetu".Time ćemo usrećiti tu osobu,a još više ćemo usrećiti sebe,zato što se time oslobadjamo okova oholosti,osvetoljubivosti, gorčine,napetosti,straha... Tada naše srce počinje da oseća toplotu,mir,ljubav!Onda je i naše srce sretno,tako se oprašta iz srca.A s tim što opraštamo,može i nama biti oprošteno!!!

“Slabi ne mogu opraštati.Oprost je odlika velikih.” 

M. Gandhi

Nema razlike,kada grešiš i kada je tebi loše naneseno,u količini bola.Istu težinu nosi u sebi onaj ko je grešio,a iskreno se zbog toga kaje,i onaj kome je time nanesena bol.Kad iskreno oprosti,u istom trenu se čovek oseti oslobođen.

Nevinost,nepovredjivanje,opraštanje čak i najvećem neprijatelju,istinoljubivost i vera u Gospoda – sve su to različiti zaveti.Ne plašite se ako niste savršeni u svakom od njih.Radite i uspećete.Onaj ko se odrekao svih vezivanja,svakog straha i svakog gneva,onaj čija je čitava Duša ušla u Gospoda,onaj ko je našao utočište u Gospodu,čije je srce pročišćeno – sa bilo kojom željom da dođe Gospodu,On će mu je uslišiti.

Zato je Isus rekao: "Oprostite pre nego što uđete u hram".

Onoga trenutka kad zaista oprostite ponovno ste prisvojili svoju moć,oduzevši je umu.

Moć Ljubavi i opraštanja u našim životima može stvarati čudesa.Opraštanje drugima prvi je korak prema opraštanju samome sebi.Uvek imamo izbor: slušati glas ega ili glas ljubavi i opraštanja.

Da biste oprostili budite spremni sav svoj bes i patnju predati Bogu.Nikad nije prerano ni prekasno za opraštanje.Opraštanje je trajan proces,a ne nešto što ćemo učiniti jednom ili dvaput.

Jeste li spremni krenuti putem ljubavi,mira i opraštanja?

Ja jesam na tom putu!